Kerovi

Kompaktno građen, veoma jak i mišićav pas s masivnom glavom. Gubica je široka, tupa i zavrnuta. Značajne su duboke bore koje obrazu daju tipičan izgled. Uši su kratke i tanke. Boja krzna je bela, crveno-crna, bledo žuta ili tigrasta. Zabranjena je crna, čak i onda kada se radi o štencima.Noge su ravne, šape okrugle i velike. Rep je kratak, nošen na dole. Visina nije propisana, idealna težina je 24 kg. Životno doba - 10 godina.U standardu te pasmine veliku ulogu ima temperament. Agresivni ili lijeni psi se diskvalificiraju. Buldog mora biti aktivan, dobrodušan, ljubazan prema deci. Kada je potrebno čuvati članove obitelji posebno je oprezan. Kada zagrize, teško pušta. Nije primeren za sportaše. Želite li imati poslušnog psa, buldog nije pas za vas. Njegove duboke bore zahtevaju negu. Nije jako osjetIjiv na vrućine kao što većina misli. Tipično za njega je glasno njuškanje. Ima dobru probavu i iznimno dobar apetit. Sudeći po službenim zapisima pasmina je očuvana čitava dva stoljeća. Poznavaoci tvrde da im je to uspelo zato jer su buldoga u prošlom stoleću nekoliko puta ukrštali sa mopsima, španjolskim dogama i engleskim mastifima.Ženke imaju probleme prilikom koćenja zbog velike glave mladih i stoga je potreban carski rez (visoke cene štenaca).

Srednje velik, snažan i mišićav pas kojeg odlikuju elegantno kretanje, brzina i temperament. Glava je klinasta, plitka i jako mršava. Kupirane uši nosi uspravno. Telo je u načelu kvadratno, pri čemu taj pojam u odnosu na elegantne telesne linije nije previše precizan. Kretanje je elastično - hoda kao da je na opruzi. To je pas mešane krvi nemačkih pinčeva, tirinških ovčara, nemačkog ptičara, rotvajlera, engleskog hrta i mančesterskog terijera. Dlaka je kratka, tvrda i gusta, crne, tamno smeđe, plave ili peščane boje sa smeđim, oštro određenim pegama. Visina mužjaka je do 72 cm, težina od 40 do 45 kg. Dočekaju 14 godina starosti. Dobermana je 1860. godine uzgojio Louis Dobermann iz Apolde - po njemu je pasmina i dobila ime. Reč pinč dodana je 1949. godine. Posebno je omiljen zbog svoje nepokolebljive vernosti gospodaru i nepotkupljivosti. Poznat je po opreznosti i zato ga se ljudi boje. Ponekad ga prati glas da je to pas koji teško uči. To je greška jer je doberman izuzetno inteligentan, lagano uči i voli raditi pa ga je lako odgojiti i školovati. Preporučujemo rad na poligonu za pse. Obrambeni posao prihvata ozbiljno i dobro laje. Telesno je tvrd, duševno osetljiv. Kada mu se dogodi nešto neprijatno, više je dana nesretan i žalostan. Velik je prijatelj dece. Potrebno mu je mnogo kretanja. Kratka dlaka omogućuje jednostavnu negu. Zdrav je i bez obzira na veličinu kod njega se rijetko kada razvije displazija. Zima na otvorenom se ne preporučuje.

Živahan, skladno građen, jak i mišićav pas, iako ne grub. Ima vretenasto telo. Brz je i uporan. Glava mu je osobita, priljubljenih ušiju, okruglih očiju, potpunog škarastog zubala. Dozvoljena su dva varijeteta: beli s crnim tačkama i beli s jetreno smeđim tačkama. Kod crnog oči su tamne, a kod smedeg jantarno smeđe. Sluznice nosa, rubovi očnih kapaka i nokti odgovaraju boji tačaka koje su po tijelu veće, a po glavi, nogama i repu manje. Sitne točkice izmedu većih su nepoželjne. Rep je pružen nešto iznad linije leđa, nikad savinut i prebačen prema glavi. Šape mačje. Dlaka je kratka, tvrda, gusta, glatka i sjajna. Visina: 56 - 61 cm (mužjaci), 54 - 59 (ženke), teži do 25 kg. Dalmatinski pas je u svetu najpoznatija hrvatska autohtona pasmina. Dobio je ime po Dalmaciji i ilirskom plemenu Dalmati. U 14. stoleću organizirano se uzgajao u Đakovačkoj biskupiji i korišten je kao vojnički pas, pratilac konjanika te kao lovački pas gonič i ptičar pod imenom dubrovački gonič. U američkoj vojsci prenosio je poštu i lagane terete, a služi i kao vatrogasni pas. U 19. st. Vero Shaw ga prvi imenuje tim službenim imenom. Prema standardu FCI-a naziva se dalmatinac, a domicil te pasmine ima Dalmacija, Republika Hrvatska. Taj prijatan trkač nije pas za Ijude koji ne žele pobuđivati pažnju. Njegovo pegavo telo je već iz daleka oznaka da dolazi nešto posebno (često ga koriste za marketing). Voli trčanje i stoga se dobro oseća na selu, u velikom vrtu, među decom ili konjima. Prilagodljiv je i inteligentan pa se preporučuje za pratnju. Lako ga je negovati i ima izrazito dobar smisao za čistoću. Po prirodi je zdrav, prijatan i osećajan. Doživi 12 godina

Poreklo pasmine nije jasno, kao iznimnu retkost i dragocenost su te pse donosili putnici iz Kine. Ime je pasmina dobila 1894. godine. U Kini su čau-čau pse koristili kao čuvare, lovce na vukove i kućne pse Ijubimce, a na severu i kao pse za vuču. Uzgajali su ih i zbog mesa i krzna na Dalekom Istoku u boljim restoranima još i danas nude njihovo meso.Po prirodi je miran, uravnotežen, suzdržan i ne voli da ga se češka. Veže se uz porodicu i postane dobar prijatelj. Najjače se zbliži s jednim članom obitelji i zato mu ne treba menjati gospodare. Čau-čau je dobar čuvar koji laje samo onda kada to stvarno treba i tada je oštar i agresivan. Najveći je individualac među psima, privržen je čoveku, a nikada drugim psima. Nije primeren deci, voli hladnoću. Nije mu potrebno puno kretanja

Visina: mužjak od 0,27 do 0,30 m; ženka od 0,25 do 0,28m
Masa: od 2,5 do 4 kg

Poznat veću 12.veku, bolonješki bišon je bio veoma popularan u Italiji u doba renesanse, ali se čini da mu je poreklo malteško, a da je došao preko kanarskih ostrva. Ipak specifične osobine je stekao na severu Italije.Veoma blizak malteškom bišonu ljubak i prijatan za suživot, on je ozbiljan, inteligentan, privržen i mirniji od ostalih bišona. Ipak je slabo rasprostranjen; samo još u Italiji postoje brojni primerci.

Glava ima ravnu lobanju, prav prednji deo, i izraženi stop.Na njušci je veliki crni nos.Oči,takodje crne, su širom otvorene, a uši, duge i dlakave, padaju uz glavu. Bolonjski bišon ima širok grudni koš,prava ledja,blago zaobljena krsta i široke sapi, sasvim malo zakošene.Rep, prekriven veoma dugom dlakom u vidu pahuljica , uvija se na leđima. Dlaka na telu je duga, takodje u vidu pahuljica, i ne prijanja strogo uz telo. Mora biti besprekorno bele boje.

Tipičan je pas čopora i pre svega je namenjen gonjenju zečeva. Zbog toga ima čvrstu telesnu građu s elegantnim obrisom. Dok trči njegov je korak dug i elastičan. Vrlo su brzi i uporni trkači. Šape su im jake i zatvorene. Na glavi imaju izražen stop, potiljak i lagano zaobljen čeoni deo lobanje. Uši mu moraju doseći njušku ako ih potegnemo u tom smeru. Glava ne sme delovati grubo. Kraj repa je beli, nošen je prijazno i visoko. Dobrovoljnost je tipična za tu rasu. Trobojan je i ima sve moguće boje pasa. Visok je od 33 do 41 cm, a težak od 10 do 18 kg. Zdrav beagle živi 12 godina. lako živi u porodici, beagle je lovački pas. Možemo ga upotrijebiti za traganje. U šumi i na travnjaku odlično prati trag i na to treba računati kada želimo beagla. Samouveren je i vitalan, uvek spreman na milovanje. Društven je, uljudan i privržen čitavoj porodici, a ne samo jednom čovjeku.Njegova društvenost je tolika da će se razveseliti kontaktu s bilo kim, pa čak i s provalnikom. Prijazniji je od ostalih pasa, nasrtljivi beagle je netipičan. Zbog samouverenosti moramo s njim biti dosledni. Mora mu biti jasno koliko daleko može ići, i ako to bude znao, učit će brže. Potrebno mu je puno kretanja i telesne aktivnosti. Rado laje. Beagli se vole igrati i osim nekih izuzetaka, jako vole decu. Specifične bolesti beagla nisu poznate. U znanstvenim ustanovama upotrebljavaju ih kao pokusne životinje.

Veličanstven je, čudesan pas, jake građe i krepkih nogu. Pobuđuje poštovanje i čudenje.Izrazita glava je na čeonom delu pljosnata. Stop je lagano naglašen, njuška je snažna. Oči su smeđe s živahnog pogleda. Uši su ovješene, visoko postavljene, kratke i trokutaste. Rep je dosta odlakan, nije savijen. Dlaka je mekana, glatka i duga, lagano valovita, mada ne kovrčava. Boja je sjajno crna, sa smeđim poljima na licu, iznad očiju i na donjim dijelovima nogu. Na prsima, na kraju repa i na šapama su bele pjege. Visina - 66 do 68 cm, težina - do 40 kg. Životna dob je srednje duga, kao i kod drugih većih pasmina.Taj pas je bio teratelj domaćih životinja, a koristili su ga i za vuču mlekarskih kolica. Najviše ih je bilo južno od Berna, u kraju Durrbach, a domaćini su ga zvali Durrbachler. Godine 1900. postao je švicarski nacionalni pas, a 1908. su ga nazvali bernski planinski pas. Od tada je bio sve omiljeniji. U selima su ga koristili kao čuvara. Držali su ga i kao psa za pratnju i porodičnog psa. Izvanredno je oprezan i upozorava na sve što mu se učini sumnjivo. Jako voli decu i čuva ih ako je to potrebno. Poslušan je, ali ne i ponizan, ima dovoljno prirodne oštrine, iako ne ugrize brzo. Taj planinski pas doista nije zahtevan, ali mu je uvek potrebno dovoljno prostora i kretanja. Može živeti vani, mada mora biti povezan s članovima porodice. Možemo ga školovati kao sportskog psa, jer postiže dobre rezultate. Miran je. Dlaci je potrebna redovita nega.