Kerovi

Srednje velik pas, lijepe postave i kvadratičnog izgleda (dužina tela je jednaka visini tela), s jakim kostima. Brz je i elegantan, ne sme biti krut ili premršav. Glava je dobro izražena: široka gubica i uski stop. Bore na koži se mogu pojaviti između dugih i kupiranih ušiju koje su tesno povezane. Donja čeljust je duža od gornje (predgriz), prekrivaju ih usnice. Izraz lica ne sme biti tužan već veran i ne oštar. Dlaka je kratka i sjajna, od tamno jelenje do žute boje, a najtraženija je boja između te dve. Tamna maska je ograničena na područje gubice. Visina 63 cm, težina nešto iznad 30 kg. Bokser doživi od 8 do 10 godina starosti. U standardu je posebno naglašen pravilan nosni dio lubanje. Precizno je opisana i narav. Po mišljenju ljubitelja tih pasa gubica je od velike važnosti i potrebna joj je brižna nega. Što to znači? Bokser je agresivan i oprezan pas, potreban mu je nježan, ali odlučan i dosledan odgoj. Možemo reći da je mek za učenje (ne uvijek), a prema gospodaru je osjetljiv. Potiče od borbenih pasa, neustrašivo se zna suprotstaviti protivniku i jak napad ga ne može prestrašiti. Pogrešnim odgojem može postati opasan nasilnik. lako se ubraja među službene pasmine, prije svega je kućni i porodičnii pas. Živahan je, razigran, izvanredno pažljiv prema djeci i ostalim članovima obitelji. Tipično je da se gura njuškom u ukućane kako bi dokazao svoju naklonost. Njegovu kratku dlaku je lako negovati. Skroman je i zadovoljan boravkom u stanu gde ne laje previše. Njegova živahnost i potreba za kretanjem zahtijevaju redovne i duge šetnje. Preporučljivo ga je školovati. Kod nas na žalost nisu propisani ispiti za priplodne životinje na kojima se ocenjuju prirodne osobine. Bokseri moraju biti temperamentni, tvrde konstitucije, unutrašnje čvrsti, jaki i izdržljivi. Za dozvolu uzgoja treba imati negativan rengenski snimak kukova (ne sme biti displazije). Bokseri mogu biti svojeglavi, posebno ih dobro treba naučiti da se odazivaju na poziv. Klub koji pozorno brine za razvoj pasmine ustanovljen je 1886. godine u Munchenu. Odakle potiče ime bokser nije poznato - možda je to ime dobio zbog agresivnosti, a možda je podrijetlom iz Velike Britanije, odakle su njegovi preci.Otac prvog njemačkog boksera bio je engleski buldog. Po njima imaju bokseri veće ili manje bele pege. Bela boja je u početku bila dozvoljena, ali od 1925. godine čisto beli bokseri više nisu bili priznati. Nešto bele boje još se uvek tolerira na prsima, trbuhu i nogama.Pored naravi, kod boksera pozornost privlači i njegova skladnost - mršavo i mišićavo telo koje odaje hrabrost.Stariji bokseri imaju često problema s kičmom što se primećuje kada pas ne može više galopirati i ne maše više tako intezivno zadnjim delom tijela (to radi jer ima kupirani rep). Nemački bokseri su više nego ostale pasmine skloni bolestima.

To je stasit patuljasti pas, koji potiče od malo poznatih linija molosoidnih pasa. Glava mu je velika i okrugla, s dubokim poprečnim kožnim naborima na čelu. Nosni dio lobanje je kratak, ravan i širok, napred tup, s izrazito crnim licem i širokom crnom njuškom. Mopsu je u standardu predviđen predgriz. Oči su tamne, skoro crne, okrugle i postavljene tako da svako gleda na svoju stranu. Pogled je vrlo pozoran. Uši su crne, malene, tanke. Vrat je kratak i snažan, s jako izraženim podvratnikom. Rep je po mogućnosti dvostruko savijen, držan iznad leđa. Dlaka je kratka i svetleća, od srebrno sive do boje marelice. Visina - do 32 cm, težina - do 8 kg. Doživi i 15 godina. Mopsovo poreklo nije potpuno jasno. Preci su možda bili engleski buldozi ili kineske pasmine. Ime mops, kojeg i mi upotrebljavamo, nemačkog je porekla (staronjemački mup znači natmuren). Spada u pse za pratnju. Nekada je bio modni pas, a sada je razmerno rijedak. Upravo je šteta da ti psi nisu više rašireni. Mops je stvarno nezahtevna, pristupačna rasa i može živeti u malom stanu. lako je malen, hrabar je čuvar - u tome se ogleda njegova molosoidna prošlost. Potreban mu je dosledan odgoj. Moramo biti odlučni i kada odraste. Naime, izvanredno je pametan, sposoban brzo otkriti sve slabosti svojeg gospodara i dobro ih iskoristiti. Može postati pravi tiranin. Još jedna slaba osobina: kada diše glasno sopće, a dok spava hrče. Po naravi je tvrd. Moramo paziti na nabore među kojima se mogu pojaviti upale.

Mali je pas, kod kojeg je dužina tela veća od visine. Od glave do vrha rep je obrastao svilenkastom, dugom i svetlom dlakom. Glava ima naglašeno čeono koleno. Čeoni dio lobanje je izrazit, također i trepavice. Njuška i gubica su crne boje, oči velike, tamne, živahne i pametne. Telo je u pasminskom standardu potanko opisano. Rep je u korenu jak, na vrhu tanak i prekriven je dugom dlakom, koja pravi lepezu. Pojedine dlake tog gustog krzna duge su i do 22 cm. Boja krzna je potpuno bela. Visina mužjaka - od 21 do 25 cm, težina - 3 do 4 kg. Dožive veliku starost. Pas ne potiče s Malte, već je njegova domovina dalmatinska obala - otok Melitaea koji se danas zove Mljet. Maltezer je bio opisan još u starogrčkoj literaturi, a ti psi bili su ljubimci već i starogrčkim damama.Maltezerova dlaka podseća na staklenu vunu. Na krznu se često oblikuje razdjeljak, posebno na leđima. Dlaka se potpuno razvije tek u trećoj godini života i mora biti jako bogata. Treba je negovati četkom (ne metalnom!) i češljem (također ne metalnim). Redovito treba čistiti iscjedak iz očiju, jer inače dlaka na tom mjestu postane žućkasta. Maltezer je privržen čoveku, vrlo je oprezan, mada nije nervozan i osoran. Živahan je i rado se kreće. Kao i svi drugi bišoni tipičan je damski pas.Dobrog je zdravlja i rijetko oboli. Šteta je da su jako skupi i stoga prilično nedostupni.

To je pas krepkog tela koji ostavlja dojam silnika, a ipak najmirniji je od svih španijela. Glava je velika, kvadratična i masivna, čeoni deo lobanje je širok s naglašenim zatiljkom, čeono koleno je duboko, s jakim obrvama. Oči su boje tamnog jantara. Velike obešene uši imaju oblik listova vinove loze, gusto su prekrivene glatkom, priljubljenom dlakom. Noge su kratke, ravne i snažne, šape su velike i okrugle. Bogato je odlakan gustom, svilenkastom i glatkom dlakom. Jednobojan je (beli), s oznakama limunski žute boje. Visina - 42 do 45 cm, težina - od 25 do 32 kg. Živi do 12 godina. Nepoznavaoci tog psa često zamenjuju s bernardincem. Njemu je uistinu na prvi pogled sličan, mada je prilično manji. Klamber španijel je najteži od svih španijela. Ime je dobio po zamku Clumber u Nottinghamshiru, koji je bio vlasništvo plemića iz Newcastlea. Moguće je da potiče iz Francuske. Prvi su ga puta pokazali 1859. godine na izložbi u Birminghamu. Klamber je uvijek retka pasmina, spor je pas koji tiho traži i ima odlično razvijen njuh. Njegova mirnoća omogućava korištenje u traganju i u sredinama gdje postoji velik broj vidnih i slušnih podražaja. Te prijatne i dobre karakteristike klamberu omogućavaju da može biti i dobro porodični obiteljski pas, koji se na dugim šetnjama uvek drži uz čovjeka i malo se udaljuje. Retke su prigode kada ga je potrebno imati na uzici. Čišćenje krzna isto je kao i kod drugih španijela. Otporan je.

To je pas s najčvršćom postavom među svim engleskim dugodlakim ptičarima. Zbog elegantnosti i plemenitosti upoređuju ga s plemenitim konjima, koje su koristili u lovu. Njegova telesna građa omogućava mu galopiranje. Čeoni deo lobanje nešto je širi i kraći od nosnog. Stop je dobro izražen. Oči su tamno smeđe i žare razumnošću i živahnošću. Rep je prilično kratak, debeo u korenu, tanji prema kraju. I dlaka je prema kraju repa kraća nego uz korijen. Poželjno je da dlaka ne bude kovrčava ili valovita. Po trbuhu je jako odlakan. Boja krzna je crna kao ugljen, s kestenjasto smeđim mrljama i svijetlim poljima oko očiju. Visina - 66 cm, težina - oko 30 kg. Škotski seter je dobio ime po svom prvom pravom uzgajaču vojvodi Gordonskom, a škotski ga je pisac Markham već 1620. godine opisao kao psa koji je sposoban za svaki posao. Za svoju boju i krepko držanje mora zahvaliti ukrštanju s bloodhoundom, i otuda najverovatnije škotski seter ima svoje tragačke sposobnosti. Od tog razmerno snažnog psa zahtevaju dobro traženje po zemljištu. U usporedbi s engleskim seterom ne može pretražiti tako veliko područje. Na pernatu divljač ukazuje stojeći, sedeći ili ležeći, važno je samo to da je ukazivanje sigurno. Gordon setera uzgojili su u stenovitim i kamenitim predelima Škotske. Po osobinama se razlikuje od drugih setera, stoga je primeren kao porodični pas, mnogo više nego irski seter. Dobar je čuvar, ne previše temperamentan, umiljat, miran, nešto otužne naravi. Između sva tri setera najotporniji je i najduže živi

Snažan je pas za vuču sa širokim grudnim košem, jakim nogama i mišićavim telom. Glava je široka i lagano zaobljena, sa snažnim klinastim nosnim delom lubanje. Uši su malene, uspravne, trokutaste, blago zaobljene na vrhovima i prilično razmaknute. Njuška je crna, a kod posebno niskih vanjskih temperatura dobije crvenkastu boju. Oči su malo nakrivljene, a njihova boja je prilagođena boji krzna. Ima neustrašiv pogled. Rep je odlakan nešto dužom dlakom, visoko postavljen i jako savijen. Krzno je ima dvostruki plašt, gustu poddlaku i ravnu dugu pokrovnu dlaku. Dozvoljene su skoro sve boje, može biti jednobojan ili višebojan. Visina - oko 60 cm, težina - od 30 do 50 kg. Pretpostavlja se da su te pse za vuču na Grenland dovezli iz istočne Sibirije. Na Grenlandu još uvijek žive kao prava prirodna pasmina u podneblju koje su imali u prošlosti. Upotrebljavaju ih kao pse za vuču i u rodu su s kanadskim eskimskim psima, kojima prijeti izumiranje. FCI je priznala grenlandske pse tek 1967. godine. Skoro svi grenlandski psi koji žive u Europi, uveženi su iz Grenlanda. Psi te pasmine teško su vodljivi na uzici i rado napadaju. Treba voditi računa o tome da su oni otrgnuti iz divljine, gdje su živjeli na potpuno različit način od našeg. Ako ih pravilno vodimo, užive se u obiteljski život, mada za to treba puno strpljenja i znanja o ponašanju pasa. Mužjaci se neprestano bore za viši rang. Prema strancima i drugim psima su agresivni. Grenlandskog psa ne možemo držati u stanu. Problematičan je pas.